Kulturni centar Novog Sada
Novi Sad, 2023.
Poezija
Iz prikaza Slađane Ilić u Kulturnom dodatku „Dnevnika“:
U vremenski interval – od trenutka kada još „ništa nije raslo iz tišine sveta“ preko onog kada se „divni dečaci“ igraju loptom „velikom kao budućnost“ i spuštaju se niz tobogan, zatim onog kada tresnu na zemlju „hladnu i tvrdu kao istina“, do onog u kojem opet preovladava tišina koja je sada pesma, gospodarica, ljubavnica, ona koja ne prašta neposvećenost stvaraoca, smešteno je sve što čini jednu egzistenciju: male i velike nevolje, željene i nerealizvane revolucije, raskorak između onoga čemu smo stremili i što smo ostvarili, uvek potrebne varke…
Ako nabrojano čini egzistenciju, šta onda čini pesmu i gde je u svemu tome stvaralac? Do tog odgovora dolazimo čitajući novu zbirku Saše Radojčića, kao i njegovo Vjeruju kojim, logično, zatvara ovu izuzetnu knjigu.
Knjiga je dobila Veliku nagradu „Ivo Andrić“ za 2023. godinu.
Iz reči zahvalnosti naa svečanoj dodeli nagrade 28. juna u Višegradu:
Svaki pesnik govori svojim jezikom, a taj jezik odlučuje o tome kako će pesnik videti svet. Zbir partikularnih pogleda na svet utemeljenih različitim jezicima, ne daje celinu slike. Svaki pojedini jezik omogućen je postojanjem jednog zajedničkog jezika čovečanstva, kojim niko stvarno ne govori – osim možda Bog kada se došaptava sa svojim svetiteljima i anđelima. Postojanje tog jezika je jedna stara ideja – grčki stoici su ga nazivali λόγος ἐνδιάϑετος, govor duše, Blaženi Avgustin verbum cordis (odnosno verbum mentis, verbum interius), reč srca, duha, unutrašnja reč, u dvadesetom veku Valter Benjamin ga je zvao Božjim jezikom, a Hans-Georg Gadamer univerzalnim jezikom uma. Svaki konkretni jezik neke istorijske ljudske zajednice je pojavni vid tog opšteg jezika. Sa druge strane, konkretni jezik je uslov i pretpostavka postojanja istorijske zajednice, recimo naroda, kao slike ili odraza idealne ekumene čovečanstva.
Ono što čini pesnik (a pod tim izrazom shvatam sve one koji učestvuju u umetnosti reči, pa dakle i pripovedače, što je pre svega drugog bio Ivo Andrić), jeste nastojanje da što više i što bolje pročisti svoj konkretni, pojedinačni jezik, kako bi što više nalikovao jeziku svetitelja i anđela.