На најбољим местима у овој збирци аутор је успео да поетским изразима свог аутопоетичког програма подари и естетску пуноћу и смисаону утемељеност, пронашавши притом и траг епифанијског проникнућа. У оним песмама у којима је тај епифанијски просјај самоуверено понудио читалачкој спознаји, Саша Радојчић се потврдио онаквим каквим је себе замислио у првој пролошкој песми ове књиге. (Миломир Гавриловић)