Разговарао Драган Богутовић
- Песничким књигама оглашавали сте се са паузама од по неколико година. Шта је разлог томе?
- Једноставно, такав ми је ритам. Не пишем књиге, него песму по песму, и некада завршена песма не може да се уклопи у неку целину, па и то продужава период између две књиге. Али не оптерећујем се тиме, уклопиће се у неку другу целину, или ће, што се такође дешава, остати сама.
- Љубитеље поезије увек занима где и како писац (про)налази подстицаје за стихове…
- Поезије има дословно свуда око нас, у свакој врсти нашег искуства, у свим стањима наше душе, у сумњи и нади, у универзалним људским вредностима, љубави, истини, слободи, има је у сваком тренутку наших живота, само треба да препознамо њено присуство, да чујемо њен позив. Ево једног примера. По делу града у коме живим, један од скупљача секундарних сировина обилази улице у комбију на који је монтирао звучнике са којих емитује своју рекламу. А она почиње овако: „Старо гвожђе купујемо, јако добро плаћамо, веш-машине, фрижидере, и акумулаторе“. То су у ствари стихови са правилним бројем слогова: 8-7, 8-7. Сакупљач касније губи ритам, његов погодак на почетку био је случајан, али онда се појављује песник, који у том духу и метру додаје још две строфе и рефрен – тако је настала моја песма „Блуз из предграђа“.
- Има се утисак да сте ви од оних стваралаца који на песмама дуго и брижљиво раде?
- Тако је. Оно што увек хоћу, то је да са песмом добијем што чистији, што једноставнији језички облик. А прилично је сложено писати једноставне песме. Иза једне песме је читава машинерија, многа упошљена средства, симболички алати, ритмички и мелодијски обрасци, једном речју, песничка метода. И сав тај претходни рад на песми одиграва се у песниковој глави, у савршеној дворани без шумова, у његовом унутрашњем слуху. Када је завршена, песма одлази у свет, у буку и жамор, и утапа свој чисти звук и смисао у дисхармонију епохе. Између песника и његовог времена ретко се успоставља споразум, уобичајено је да се они налазе у раскораку.
- Колико, у вашем случају, критичар помаже песнику и обратно?
- Сигуран сам да не бих могао да пишем критику када не бих писао поезију. Јер познавање песничког рада изнутра, са свим питањима и сумњама, оспособљава ме, као критичара, да стиховима других песника приђем као исходима настојања да се осмисли свет и постојање у свету, сродног оном што и сам покушавам. Препознајем сличне проблеме, и могу, иза песама, не само да видим како су настале, већ и да наслутим зашто. У истом том смислу критичар у мени помаже песнику.
- У овом времену вртоглавих промена, да ли се мења улога и смисао поезије?
- Мења се у начину и облику појављивања, мења се количина и карактер њене моћи у односима јавности, мењају се медији којима приступа читаоцу, и при томе је носе епохални процеси. Криза знања и читања одражава се и на песништво, али песника и њихових читалаца ће увек бити. Неке од промена су позитивне, рецимо ширина простора интернета у којима свако може да постане песник и објави своје стихове. Тачно је да под руку са том слободом иде и површност, свођење критичког односа на лике и дислике – једна за мишљење понижавајућа тенденција. Али има и оно што се не мења – чињеница да је поезија била и остала један од начина на који се човек као језичко биће потврђује и уздиже у немуштој стварности. Поезија је, да тако кажем, израз наших бољих могућности, лепша страна нас самих.
- Какав је ваш однос према (песничкој) традицији?
- Као што не може да дише без ваздуха, песник не може да пише лишен традиције. Чак и онда када гласно пориче традицију, он је њен део. Треба бити заиста веома површан, па веровати да је могуће одбацивање традиције. Данас, нажалост, има оних који то верују, и међу песницима и међу критичарима. Другу врсту грешке праве они који мисле да су у дослуху са традицијом када користе архаичну лексику и декор из средњег века. Или из времена Вука, Његоша и Бранка Радичевића. Они су само ужасно досадни. Нормалан однос према традицији успоставља модерна поезија – о томе сликовито говори она чувена алегорија о џину и патуљцима који му се пењу на рамена – и то онда када се ослања на традицију како би видела преко ње, даље и више од ње.
- У сваком разговору неизбежна тема је вештачка интелигенција, која је све присутнија у књижевности, што би могло да постане и спорно?
- Чак и сасвим просечни системи вештачке интелигенције у стању су да саставе пристојну песму; то је зато што вештачка интелигенција манипулише објектима на равни примењеног језика. И ја користим неке алатке вештачке интелигенције при писању стручних текстова, за сумирање ставова или издвајање карактеристичних сегмената текста. Али онда то увек самостално проверим и обрадим. Вештачка интелигенција одлично прочишћава и усавршава постојеће везе; за сада јој недостаје права креативност, стварање нових језичких објеката. Неким писцима то може бити забавно, и од писања у сарадњи са вештачком интелигенцијом они можда могу да напишу боља дела него што би то могли самостално. Много се говори о томе да ће вештачка интелигенција угрозити постојећу економију и укинути многа радна места. Вероватно хоће. Али радна места је угрозила и парна машина и железница и електрична струја, сваки велики технолошки пробој је имао последице по економију и друштво у целини. И допринео њиховом развоју; тако ће бити и овај пут. Не треба се плашити, него уочити могућности и прилике. Пошто је поље изражавања човекове креативности, књижевност у целини још није угрожена вештачком интелигенцијом. Ако и буде, прво ће пострадати њени најнижи родови, почев са колумнистиком. Поезија, као круна књижевности, најдуже ће опстати – сигуран сам, довољно дуго за коначну победу. Уметност и са њом поезија, спадају у општељудске константе и постојаће док буде било људске врсте. Мењаће се само спољашње форме, а суштина ће остајати иста. Поезија је израз доживљавања света и разговор са другим човеком.