Из штампе је изашла збирка песама Саше Тодоровића Теснаци, за коју сам написао поговор, који овде преносим.
СВЕТ НА КОЈИ СЕ ГЛЕДА ОДОЗГО
Уз песничку збирку Теснаци Саше Тодоровића
У збирци песама Теснаци, Саша Тодоровић се указује као песник који пажљиво одмерава своје речи, песник који је установио неку сопствену економију исказа, и које се успешно придржава. Његов сведени исказ је, одричући се реторичке ширине, заузврат стекао знатну симболичку густину, квалитет који олакшава појединачним речима да понесу бројнија и разноврснија значења. Погледајмо само како песник обликује наслове својих песама. Осим у једном случају, наслове чини само једна реч – а и тај изузетак је у сведеној синтагми јасних и богатих значења: Иглене уши. Тиме је насловној речи приписано не само вишеструко, већ и вишестрано значење.
Тодоровић не осликава свакодневне сцене, оно спољашње, што се лирској субјективности дешава, или у чему учествује са људима из свога окружења. Уместо тога, у песмама збирке Теснаци, реч је о унутфрашњем, о томе како та субјективност доживљава свет, како га види, како о њему мисли. Ако желимо да одредимо место Саше Тодоровића на савременој српској поетичкој сцени којом доминирају две главне оријентације, (нео)симболистичка и (нео)веристичка, то место ће изван сумње бити на страни оне прве.
Неколико симбола јавља се нешто фреквентније, и то су симболи који дају обрис песничкој топографији ове збирке; то су: песма, књига, небо, реч (и у множини: речи), пут, затим туга, љубав и други. Тодоровић је као најважније мотиве своје збирке песама одабрао неке од основних феномена човековог, поготово песничког постојања. Тиме је комуникативности својих песама додао и једну полемичку ноту, најчујнију у песми „Јерес“, где се отвореније него иначе супротставља погрешним вредностима. Најчешће се овај песник тихо, такорећи из прикрајка, залаже за праве вредности.
Књига „која тражи своје мести / под сунцем“ може бити управо песникова књига. То ни у ком случају не може бити Књига над књигама, која је то место одавно стекла. Ова, земаљска књига, од онога ко је пише захтева велику одговорност: „коју пишем / као да ми је / последњи дан“. Али изнад тога стоји један услов: „ако је песма у мени / била одозго одобрена“. Не само лични труд, не само верност истини и одговорност према речи и песми, за поезију је потребно још нешто, што би овде могло да се назове милошћу, која долази са оне стране нашега света. Није свакоме дато да своје дане претаче у стихове. У ствари, у наше време принуђени смо да пођемо из потпуно изокренуте ситуације, како каже први стих у песми „Књига“: „све је постало отуђено“. Све је у магли, или празнини, о чијем савладавању је реч у лепој песми „Пут“.
За прецизније увиђање ауторове поетичке позиције, али и његовог погледа на свет, могу се издвојити неколике песме, а овде ће бити издвојени сигнали које нуде песме „Уметност“, „Стабло“ (можда и најбоља песма у књизи) и „Херувим“.
Одозго се гледа
А не одоздо
Сав живот уметности
Тако каже Тодоровић у песми „Уметност“. Не би се сваки, поготово не сваки модерни уметник сагласио са тим; многи уметници покушавају да посматрају свет из доњег ракурса. Али када помислимо на вредности које уметност доноси у тај свет, Тодоровићева мисао нам постаје ближа када у песми наиђемо на следеће стихове:
Она све примећује
Али из пристојности
Не жели све да каже
Заиста, у уметности је све видљиво. Али није у исти мах изрециво. Саша Тодоровић са благом иронијом каже да уметност прећуткује „из пристојности“. Могли бисмо да додамо и друге мотиве одбијања уметности да „све“ каже.
Песма „Стабло“ почиње стиховима
И ово је стабло
Још један папир
По коме ће да пише
Нека будућа мисао
Овде Тодоровић ефектно, у мало речи, обликује једну сложену мисао о судбини једног обичног стабла. Он то стабло види у будућности, трансформисано нашом технологијом, у нешто потпуно другачије него што је његова природа: преображено у папир за писање, који ће понети неки још увек неодређен смисао, од природног, материјалног бића, постаће носилац духовних садржаја.
Али онај ко приступа стаблу са намером да га посече и оправдањем које је управо изнето, мора да буде опрезан, јер
… треба имати прави укус
Пре него засечеш
Громко по стаблу
Из кога покушаваш
Да израстеш као грана
Како би наставила из мене
Давно и одсањано
Песничко стабло у роду
Да истинито одживиш
Дакле, кад имамо посла са мислима, имамо посла и са онима који су те мисли мислили пре нас, и стабло о којем говори песма у једном тренутку престаје да буде обично, материјално стабло, постаје родослов, од почетка духовног карактера. Засецање по стаблу тако схваћеном има друга значења.
Песму „Херувим“ издвајам због њена два бриљантна стиха: „Свет постаје / Исувише очигледан“. А песнику је потребно да у њему буде и нешто што се не види на прву руку, нешто под веловима које ваља уклонити, напослетку и нешто чега има а не може се видети. Чудо, или загонетка. Простор светог – да је у визури самога песника заиста тако, сведочи молитвени тон завршне песме у збирци Теснаци Саше Тодоровића.