Под насловом „Једна песма“, неких шест година (2010–2016) сам у Књижевном магазину објављивао кратке интерпретације по једне песме неког савременог песника. Предлог за ту серију текстова и подршка дошли су од тадашњег уредника КМ Милете Аћимовића Ивкова. Кад год сам га послушао, испало би добро. Он је на мене деловао (и делује) као нека врста сократовског daimoniona, само што његов глас претходи чину. Спољашњи глас савести.
Али да се вратим Једној песми. Под истим насловом, у издању ГБ „Карло Бијелицки“ у Сомбору, објавио сам све текстове из КМ, у форми књиге. Из неког разлога, издавач се одлучио на веома мали тираж, па није имао довољно примерака да покрије захтеве по конкурсу за откуп за библиотеке. Књига се упркос томе налази у фонду неких 58 библиотека у Србији, с времена на време појави се у продаји на Купинду. Иначе је невидљива.
Од ове (2026) године, серију настављам новим текстовима, у додатку Вечерњих новости. До сада сам написао седам таквих текстова; за пример како то изгледа, преносим текст о песми „Излазак“ Рада Танасијевића.
Једна песма
Раде Танасијевић
ИЗЛАЗАК
Кућа је велика ушна шкољка
Скровиште знаних звукова
Сваког јутра из ње излазим
Да погледом исцртам
Исти распоред планина
Мучан је то посао
Тежак и досадан
Шта ће се десити
Ако једног јутра
Не изађем
Страх ме је да помислим
Страх ме је да не помислим.
Ово је једноставна песма са снажном метафизичком потком. У њој се износи слутња да пуко опажајно понашање лирске субјективности на неки непознат начин утиче на свет који се опажа, те да је могуће да само постојање тог света зависи од тога да ли ће га лирска субјективност пропустити кроз своју опажајно-сазнајну апаратуру. Пошто одреди кућу (а кућа у симболичком значењу може да се односи на живот, језик и само постојање), као „велику ушну шкољку“, као „скровиште знаних звукова“, дакле као мајдан песничких слика, лирска субјективност говори о свом свакодневном, такорећи ритуалном поступању, изласку да „погледом“ исцрта хоризонт.
Пошто је то „мучан посао“, „тежак и досадан“, није далеко помисао да би тај посао могао да се избегне, бар једног јутра. Али, тада се отвара кључно питање:
Шта ће се десити
Ако једног јутра
Не изађем.
Хоће ли на хоризонту бити онај исти „распоред планина“, обрис који омеђава круг нашег перспективистичког опажања и сазнања света – хоће ли уопште бити и самога света? То је једно типично метафизичко питање, до којег песник долази вођен искључиво осетљивошћу за слике и представе које чине садржај нашег свакодневног искуства и које прерађујемо у различите форме нашег сталног напора да разумемо и артикулишемо разумевање себе, света и себе у свету.
Постојање света зависи од онога за кога тај свет постоји.