У жирију књижевне награде „Небојша Деветак“ сам од њеног оснивања. Предуго, али организатори ме не мењају, ваљда им се чини да добро радим. Ове године, Иван Лаловић, Бранислав Зубовић и ја смо се веома брзо усагласили и одлучили да награду понесе др Душко Бабић, за оглед о Његошу.
Преносим саопштење жирија:
Жири награде „Небојша Деветак“, коју додељује Јавна библиотека „Данило Киш“ у Врбасу, радио је у саставу: Иван Лаловић, Бранислав Зубовић и Саша Радојчић (председник). Жири је после разматрања радова који су у току претходне године објављени у часопису „Траг“ донео одлуку да
Награда „Небојша Деветак“ припадне
Душку Бабићу
за оглед „Луча, вијенац, тиква. Његошева трилогија“.
Образложење:
Оглед „Луча, вијенац, тиква“, чији пуни поднаслов гласи: „Његошева трилогија – Луча микрокозма, Горски вијенац, Лажни цар Шћепан Мали: антиномије и прожимања“ Душка Бабића тематизује међусобне односе и повезаности трију Његошевих дела. Када је реч о везама Луче микрокозма и Горског вијенца, Бабић указује на то да оба дела полазе од истог темељног питања – шта је човек, које разматрају из угла метафизике, односно историје. То питање је у Лучи експлицирано речима „ тајна чојку човјек је највиша“, а у Вијенцу „Што је човјек / а мора бит човјек“. По Бабићу, оба питања се врхуне у фигурама превазилажења обичног човековог хоризонта – у мистичком јединству са Богом, односно у херојском јединству са народом.
Мистичка и херојска трансценденција се сусрећу и у Његошевој концепцији поезије. Поезија је посредница између пролазног и вечног живота. Бабић такође разматра основни принцип укупног дешавања, начело које Његош изражава речима „борба непрестана“.
Уверљиво показујући тачке сродности између два Његошева спева, Душко Бабић истиче „тенденцију снижавања предмета и плана певања, као и потискивање метафизичког елемента у корист херојско-историјског“, на шта се надовезује треће велико Његошево дело – Лажни цар Шћепан Мали“. Бабић оцењује: „Као што је Горски вијенац наставак и антитеза Луче, тако је Лажни цар Шћепан Мали наставак и антитеза Горског вијенца.“ Прво дело нуди апологију, а друго критику племенског и јуначког живота. Ова разлика у интонацији и вредносној оријентацији врхуни у „Две слике народа“, чему је Бабић посветио завршни део свога огледа. Док Горски вијенац заступа идеју о духовном јединству заснованом на косовском завету, у Шћепану Малом се само то јединство излаже корозивном дејству профаног и прагматистичког погледа на друштвену стварност.
Тако у свом есеју Душко Бабић осликава међусобне везе између трију великих Његошевих дела, и та веза би се најлакше могла одредити као спуштање перспективе – из метафизике у историјски хероизам, а из њега у свакидашњицу. Хоћемо ли то да назовемо силаском или падом, отворено је питање.
Суочавање са темељним питањима, озбиљност аргументације и из тога стечени синтетички поглед на Његошево стваралаштво, који остварује оглед Душка Бабића, били су разлози који су мотивисали жири да овом аутору додели награду „Небојша Деветак“.
Душко Бабић рођен је 1959. године, у Гламочу. Завршио је Групу за југословенске и општу књижевност на Филолошком факултету у Београду (1983). На истом факултету је докторирао на тему: Мистичко искуство у песништву српског романтизма (2003). Oд 1995. године запослен је у Филолошкој гимназији у Београду као професор књижевности. Од децембра 2007. врши дужност директора у овој школи. Од 2019. године управник је Српске књижевне задруге. Аутор је већег броја књига – поезије, есејистике и књижевних студија.
У Врбасу, 14. септембра 2026.
Иван Лаловић
Бранислав Зубовић
Саша Радојчић