Галерија „Милан Коњовић“ у Сомбору ове године обележава 60. годишњицу постојања низом програма, од којих је вероватно наважнији креирање нове сталне поставке. Уз остале програме, био је одржан округли сто критике на тему „Коњовић кроз време“. Био сам рецензент радова за тај зборник, и у књизи је рецензија објављена у пуном обиму. Није уобичајено, али не жалим се.
Ево тог текста:
Шездесет година од оснивања Галерије „Милан Коњовић“ у Сомбору је леп јубилеј који сведочи о успешности сликареве идеје да обезбеди своме делу трајно место у културном животу његовог родног града, али и националној историји сликарства. Посвећена не само чувању Коњовићевог легата, и презентовању његових радова публици, него и новим истраживањима која осветљавају уметност Милана Коњовића и везе и утицаје које та уметност остварује према другим уметничким феноменима, ова Галерија редовно поставља сталне и тематске изложбе, представља свој фонд у другим изложбеним просторима, и одржава квалитетну издавачку делатност. Својих шездесет година, Галерија ће обележити програмима под геслом „Коњовић у времену“, чија специфичност ће бити објављивање зборника радова који, сваки из свог угла, тематизују ово гесло. Приређивач зборника је Данило Вуксановић, помоћник управника Галерије Матице српске у Новом Саду, и сам запажени ликовни уметник.
У овом зборнику налазе се текстови четворо аутора, тематски добро избалансирани и смислено повезани. Поред текста приређивача, ту су и прилози Ане Ракић, Милане Квас, као и коауторски рад Станиславе Јовановић Миндић и Исидоре Ђурић.
У тексту под насловом „Продори нових модернистичких схватања: сликарство Милана Коњовића у шестој деценији“, историчарка уметности др Ана Ракић осветљава кључну деценију у Коњовићевом стваралаштву (1951–1960), када се он успешно ослобађа императива социјалистичког реализма и, обнављајући свој експресивни израз из радова предратног периода, потврђује се као једна од водећих фигура српског и југословенског сликарства. Ауторка разложно смешта Коњовићеве уметничке трансформације у шири културни и историјски контекст, истичући раст тенденција „ка прихватању европске димензије“ и „промену курса културне политике“ у ондашњој Југославији, а тиме и „промене у изложбеној пракси“.
Кључни догађај у овом процесу је Коњовићева изложба „Људи“ у Београду 1951, која је била остварена као тематска ретроспектива приказа људске фигуре у уметниковим делима у периоду 1933–1949. Одлично примљена и код публике и код критике, ова изложба је додатно подстакла Коњовића да се у наредном периоду свога стваралаштва окрене даљем трагању за изражавањем сопствене слике света. Његов даљи развој обележен је напуштањем строго миметичког односа према предметности, и наглашавањем колористичке вредности приказа. Обе ове тенденције приближиле су Коњовићево сликарство апстрактној уметности.
Поред детектовања уметничких трансформација сликарства Милана Коњовића у кључној деценији, Ана Ракић се осврће и на његову, у том периоду изузетно богату излагачку активност, како у националним, тако и међународним оквирима. Она уверљиво показује да је Коњовић један од најважнијих сликара који на изложбама у различитим светским метрополама афирмишу нову југословенску уметност. Такође је све значајније и Коњовићево друштвено деловање, које ће бити крунисано оснивањем галерије са његовим именом 1966. До тада је он већ „успео да створи своје издвојено место на југословенској ликовној сцени“ и да, што је још значајније, „изгради митски идентитет уметничког и личног бића“.
Текст историчарке уметности Милане Квас „Павле Бељански и Милан Коњовић: колекционар, сликар и њихови легати“ упоредо излаже чињенице о односу који је постојао између сликара и колекционара, али и између њихових легата, Спомен-збирке Павла Бељанског у Новом Саду и Галерије „Милан Коњовић“ у Сомбору.
Пријатељство између Бељанског и Коњовића трајало је дуже од три деценије, од 1930, када Бељански у Паризу купује Коњовићеву слику „Мој атеље“, до смрти Бељанског 1965. Најважнији догађај у том контексту несумњиво је отварање Спомен-збирке Павла Бељанског у Новом Саду 1961, у којој се тада нашло и осам дела Милана Коњовића. Овај подухват је, сматра ауторка, инспирисао Коњовића да „родном Сомбору поклони своја дела и установи галерију која ће, попут Спомен-збирке, у свом називу садржати име дародавца“. На основу преписке сачуване у фондовима ове две галерије, Милана Квас осликава однос два пријатеља, као и догађаје који су обележили њихове животе и историју њихових легата. Она показује да је Коњовићу била веома драгоцена подршка дипломате и колекционара Бељанског, како у периоду боравка у Паризу, тако и по повратку у завичај.
Њихова преписка се интензивира после Другог светског рата, када Коњовић као нови директор Градског музеја у Сомбору поставља изложбу радова из колекције Бељанског, 27. октобра 1945. Била је то прва изложба међуратног југословенског сликарства у новој Југославији. Збирка Павла Бељанској је касније пренета у Београд (1952–1957), а колекционар је дуго тражио трајно решење за њен смештај. То се напослетку остварило 1961. у Новом Саду. Уговор о поклону Спомен-збирке Павла Бељанског био је, како оцењује ауторка, „узоран за Милана Коњовића приликом припреме уговора за институализацију свог легата“. Пријатељство сликара и колекционара трајало је до смрти Павла Бељанског 14. јула 1965. У спомен преминулом пријатељу, Коњовић је насликао дело „Бачка“ и поклонио га Спомен-збирци.
Заједнички прилог мср Станиславе Јовановић Миндић, више кустоскиње Галерије Матице српске и доц. др Исидоре Ђурић са новосадског Факултета техничких наука носи наслов „У атељеу Маестра: Дигитална реконструкција атељеа Милана Коњовића“.
У овом тексту је дат осврт на изложбе радова Милана Коњовића директно или индиректно повезане са темом атељеа, као и опис садржаја виртуалне реконструкције уметниковог атељеа у згради Градског музеја у Сомбору. Од значаја за ову тему су изложбе „Атељеи Милана Коњовића“ из 1976, „У ентеријеру“ из 1984. и „Ентеријери Милана Коњовића“ из 2023. године, али и појединачни радови са других изложби. Такође, драгоцени подаци су добијени из појединих саопштења са скупа одржаног поводом тридесетогодишњице рада Галерије „Милан Коњовић“ 1996. Поименце су поменути описи Коњовићевог радног простора које су дали Давид Кецман и Миро Вуксановић.
У сегменту текста који описује изглед и функционисање виртуелне реконструкције уметниковог атељеа, избегнуто је уско специјалистичко описивање алатки које су коришћене за израду тродимензионалне виртуелне реалности и поступка саме израде, и разложно стављен акценат на искуство корисника – посетиоца виртуелног атељеа.
Прилог др Данила Вуксановића садржи неколико тематских акцената, изложених добрим есејистичким стилом: музеалошка обрада уметничких атељеа, специфичности атељеа Милана Коњовића, хронолошки преглед радних простора које је Коњовић користио, да би се окончао лиризованом похвалом уметничког атељеа као заштићеног простора који чува уметникову самоћу „у којој се једино проналазио“.
Вуксановић скреће пажњу на један парадоксални однос стваралачког живота Милана Коњовића, а то је значај отвореног простора, изласка у природу. Његово сликарство испуњено елементарним енергијама, није могло настати у атељеу, бар не примарно. Утолико и свако приступање атељеу као Коњовићевом радном простору, мора остати свесно извесне суштинске надопуне импулсима датим изван тог простора.
У свом есеју Данило Вуксановић се укратко осврће на поједине Коњовићеве радне просторе, дајући скицу околности које су довеле до њиховог коришћења, и набрајајући нека од најважнијих дела која је Коњовић у тим атељеима остварио. Током дугог живота, он је имао 14 атељеа – први и последњи међу њима налазио се у родитељској кући у Сомбору. Тај податак симболички заокружује један животни и, унутар њега, један уметнички круг.
У целини гледано, ова четири текста ваљано испуњавају своју основну улогу, да осветле различите аспекте уметности Милана Коњовића и њеног деловања у времену. Тематски довољно различити, а ипак усредсређени на сродне уметничке феномене, ови текстови су писани лепим и читким стилом, приступачним широј публици, а да при томе не праве компромисе око свог стручног нивоа. Они око гесла „Коњовић у времену“ граде једну малу констелацију тачних увида и јасних интерпретација, дајући драгоцен допринос бољем познавању великог сликара и његовог укупног дела.
Високо оцењујући све прилоге у овој публикацији, са задовољством препоручујем издавачу да је објави.
26. јула 2026.
проф. др Саша Радојчић