У издању краљевачке Повеље (НБ Стефан Првовенчани) изашла је књига „Договор са песмом“, у којој су објављени огледи и критике о савременој српској поезији, писани различитим поводима (научни скупови, поговори итд) током последњих десетак година.
Прва два огледа у књизи могу бити занимљиви читаоцу и из тог разлога што је у њима на делу један облик подршке интерпретацији, који се ослања на квантитативне показатеље. Наиме, на основу фреквентности појединих термина или слика, закључује се о постојању развојних „фаза“ у опусима песника Новице Тадића и Живорада Недељковића.
Тај квантитативни поступак није сам себи циљ, него служи као додатни аргумент у прилог налазима који су стечени квалитативном анализом текстова. Вероватно би се анализом фреквентности термина или других структурних јединица песничког текста и у другим случајевима могло доћи до индикативних података, и таква сазнања сигурно могу да допринесу поузданости тумачења, али их не треба постављати као његов главни задатак.
Уосталом, уместо да објашњавам поступак, доносим текст о Тадићу, у коме је тај приступ на делу: